Zdravo Milana! Ispričaj nam nešto malo o sebi i svojoj porodici.

Moje ime je Milana, oni koji me znaju dugo zovu me Minja. Majka sam osamnaestomesečnog Tea i godinu dana starog Kavalira – Čarlija i žena sam vrednog i beskrajno zabavnog Mirka. Po struci sam (dodala bih – mlad i novopečeni) lekar, po opredeljenju nepokolebljivi entuzijasta.

 

 Ispričaj nam nešto više o svojoj profesiji i poslu.

20 puta da se rodim – 20 puta bih bila lekar. U toku godinu dana provedenih na maksilofacijalnoj hirurgiji rodila se neviđena ljubav prema rekonstruktivnoj hirurgiji. Danas mi je želja da to polje proširim na rekonstruktivnu hirurgiju i drugih regija osim glave i vrata. Trenutno sam u možda najnapornijem i najneizvesnijem životnom periodu – išćekivanje konkursa za posao, specijalizacije, tako da ne znam šta bih vam napisala na ovo pitanje osim eventualno nekog kukanja.

 

Foto: @la.lanna

 

Kada i kako se rodila ideja o vođenju Instagram profila na kojem deliš porodične trenutke, ali istovremeno se baviš i edukacijom.

 

Počelo je od šarenih sličica deteta koje su mi bile razbibriga, a koje su dobile veliku pažnju. Kroz razgovor sa ljudima u okolini, dobila sam puno predloga da od toga napravim nešto više. Proizvod koji vidite danas se rodio iz puno mozganja, odupiranja i nećkanja, u kom je ipak pobedila želja da možda olakšamo nekome ono što je meni u početku takođe bilo teško – doći do pravih i modernih informacija o načelima u pedijatriji i osećati se sigurno kao roditelj. U početku, držala sam se univerzalnih tema o kojima može da piše jedan mlad tek navršeni lekar opšte prakse, međutim ideja se dopala i nekim starijim kolegama, pa smo teme krenuli da širimo, danas imam koga da pitam da proveri sve što pišemo. Ideja je rasla, raste i dan danas, uključili su se i specijalisti iz raznih oblasti i sve to je poraslo u jednu veliku i važnu misiju o kojoj ćete znati više od januara.

 

Kakav je tvoj stav povodom deljenja nestručnih saveta na internetu.

Uh. U ovoj situaciji me možda najviše pogađa nepoverenje ukazano lekarskoj profesiji dok se bespogovorno usvajaju saveti nepoznatih i nestručnih ljudi sa interneta. Deljenje zdravstvenih saveta kao i održavanje raznih radionica i predavanja na zdravstvene teme, alternativni pristupi lečenju i slično, sve je to zapravo zakonski regulisano i svi oni moraju biti akreditovani od strane Ministarstva zdravlja. Nažalost, potrebno je da se prvo nekome nešto desi da bi se razumela ozbiljnost i neophodnost poveravanja svog zdravlja i zdravlja svoje porodice nekome čiji je rad prepoznat i uvažen od strane adekvatnih institucija.

Nije samo stvar stručnosti. Stvar je i odgovornosti. Pečata i potpisa.

Najveća lekcija koju si naučila od svog deteta?

Strpljenje. Strpljenje. Strpljenje.

Mene generalno strpljenje u životu nije krasilo, ali Teo me je naučio da udahnem duboko, da se smirim, sačekam, ispečem pa kažem. Da sa njim pričam i sve objašnjavam polako, da ga pustim da uvek proba sam umesto da nestrpljivo sve završim za njega, da sa strpljenjem pristupim i svojoj karijeri, da budem strpljivija i prema mužu (koji verovatno ovo čita i grohotom se smeje), sve u svemu da budem staloženija i promišljenija. Tome me i dan danas uči.

Šta želiš da tvoje dete nauči od tebe, a šta od tvog muža?

Od mene – važnost i ljubav prema edukaciji, snalažljivost, kreativnost, znatiželju, neustrašivost, borbenost. Od muža – pedantnost, temeljnost, organizovanost, socijalnu inteligenciju, timski rad, liderstvo. Od oboje – samopouzdanje i avanturistički duh.

 

Foto: @Hyla

 

Da li misliš da su današnje tate angažovanije oko dece, i da li ti se ćini da ponekad mame neće neke obaveze da prepuste tatama?

Od naših očeva – jesu. Da li smo ravnopravni – nismo. Jer, makar moje, dete traži različite stvari od majke i od oca i ma koliko se npr. Mirko trudio svakom prilikom kojom može, Teo je taj koji od nas traži različite stvari, tako da nekom prevelikom zameranju nema mesta. Tu i tamo neko gunđanje je skroz okej (muž se grohotom smeje). Što se tiče delegiranja, verujem da to ume da bude teško majkama jer ”one će to brže/bolje” ali ja se trudim da se tom porivu odupirem jer je nekad ipak bolje završeno, nego savršeno. Između ostalog, deca do godinu dana imaju samo potrebe, ne i želje. Priroda je to tako napravila da dete odmah po rođenju traži i zna samo za majku koja ga je 9 meseci nosila, tako da je po meni jedan od važnih načina za uspostavljanje odnosa između oca i bebe upravo da i on kada mu se pruži prilika udovolji detetovim potrebama kao što je menjanje pelena, hranjenje, kupanje i na taj način dete i prema drugom roditelju izgradi nešto što bih nazvala ”poverenje da od njega dobija podjednaku sigurnost”.

 

Da li si jedna od onih mama koja više voli da se vodi receptima ili da ih izmisljaš?

Na našoj trpezi 98% stvari je izmišljeno, ili su recepti makar prilagođeni. Strogo se pridržavam samo jednog recepta – za butter chicken, koji me je naučila jedna Indijka u Mumbaiju. Ali volim da kuvam i nalazim inspirativne recepte koje prilagođavamo našim čulima ukusa. Mirko se bavi ugostiteljstvom, pa neretko (i sa velikim zadovoljstvom) organizovanje večere prepustim njemu.

 

Šta Teo najviše voli da jede, i da li postoji neka namirnica koju nikako ne uspevaš da mu „podvališ“?

”Jaja i pi” odnosno jaja i sir. Ujutru kad ustane, trči do frižidera i vadi jaja, puter i neki ”pi” (grcki jogurt, kiselo mleko ili fetu) i probija nam mozak dok ne dobije doručak. Teo stvarno jede baš sve, i vaspitačice su zapanjene, a da budem iskrena i ja jer je put do toga bio jako dug, uporan i strmoglav, naši najbliži znaju da sam bukvalno preplakala uvođenje njegove nemlečne ishrane. Sad ukoliko se i desi da nešto baš neće – dodaš malo ”pi” i problem solved. Mnogo mi je žao što vašu knjižicu nisam imala pre godinu dana.

 

Foto: @la.lanna

Kako izgleda za tebe jedan idealan dan?

 

Ustajem rano, pravim kafu jačine raketnog goriva, ulazim u tuš, budi se i Teo. Malo se mazimo, idemo u vrtić sa sve Čarlijem, odlazim na posao koji volim, radim radim radim. Kupim Čarlija od kuće, Tea iz vrtića i lunjamo i šunjamo se gde nas život odnese. Dođemo kući. Mazimo se i ljubimo, dolazi dada (Mirko), kupa Tea, uspavljujemo ga, Mirko i ja imamo malo vremena za nas dvoje. U nekom trenutku se oboje onesvestimo na kauču – umorni i srećni. Čarli dobija svoj standardni nalet energije oko ponoći, liže nas, skače po nama, donosi igračke, maltretira nas. Prelazimo u spavaću sobu. Legnemo pored Tea. Kolektivni zagrljaj. Duboka koma.

Koje su vaše omiljene porodične aktivnosti?

 

Vikednom brunch u Burger House-u u Mileševskoj 65, najčešće idemo subotom, kvalitetno se najedemo i malo okupimo sa dragim ljudima. Mirko je dosta odsutan od kuće pa koristimo svaku zajedničku priliku da negde odemo i nešto radimo. Bilo koja aktivnost koja uključuje sve ukućane na okupu za nas je neprocenjiva.

Kada si bila mala koji je bio tvoj posao iz snova?

 

Kad sam bila mala govorila sam da ću biti modni dizajner ili arhitekta. Međutim, kad sam bila mala takođe sam imala i svoju imaginarnu neuropsihijatrijsku ordinaciju ”Boktir som” (wtf?!!!) u kojoj sam redovno lečila svoju stariju sestru tako što joj ”zamenim mozak” jer njen ”ne valja”. Svima nam je to bilo urnebesno. Da li su to neki počeci moje ljubavi prema medicini – ne znam.

 

Za kraj nastavi rečenicu: „Znaš da u kući imaš malca kada…“

  • Kada odgovor na pitanje ”gde su ključevi od kuće” postane ”pogledaj u mašini za veš ili Teovom kamiončiću”.
  • Kada manje flekava garderoba prolazi kao čista garderoba.
  • Kada kroz sopstvenu dnevnu sobu koračaš kao kroz minsko polje jer lego kocke.
  • Kada dan kad su korpe za veš prazne slaviš kao praznik. Recimo svake prestupne godine.
  • Kada mir i tišina više nisu dobrodošli, jer dom sada čini odzvanjanje dečijeg smeha kroz hodnike, i bez toga – on ne bi bio dom.