Zdravo Milena! Ispričaj nam kako je raditi na zajedničom projektu sa mužem i kako ste došli na ideju da pravite odeću za trudnice?

Ćao ekipo! Da mi je neko pre par godina rekao da ću raditi zajedno sa mužem ne bih mu verovala, budući da smo i on i ja imali različita interesovanja i profesije. Međutim, eto baš spontano, kada sam ostala u drugom stanju sa našim prvim detetom „rodila“ se i ideja o zajedničkom projektu, proizvodnji specijalizovane garderobe za trudnice i mame koje doje, s obzirom da, na našem tržištu, ni sama nisam mogla da pronađem kvalitetnu, svedenu i nosivu garderobu posebno za dojenje. Nemanji sam jedne večeri ispričala ideju i on me je maksimalno podržao, čak je dao i ime našem brendu – Tibba.

 

fotografija: Nemanja Maraš

 

Koji ti je bio do sada najveći izazov u preduzetničkim vodama?

Pre dve godine najveći izazov je bio zaokružiti ceo proces proizvodnje: pronaći žene koje dobro šiju, kvalitetne materijale, pakovanje, etikete… Danas su izazovi malo drugačiji i ima ih dosta:  ne nervirati se zbog kašnjenja i „probijanja“ rokova proizvodnje i raznih drugih ljudskih grešaka,  potom i gomile administracije koja vam je potrebna kada ste preduzetnici.  Osatati pozitivan i smiren u ovom „ludom“ vremenu je veliki izazov svima, pa i nama.  Ipak, ako baš treba da izaberem najveći izazov do sada to je definitivno otvaranje naše prve radnje u Beogradu. Ne mogu ni da vam opišem koliko truda i rada smo uložili u ta 23 kvadrata! Iz sveg srca ćemo se potruditi da Tibba shop bude omiljena prodavnica i mesto dobre energije svim trudnicama i mamama. Jedva čekam sledeću nedelju kada prvi Tibba shop zvanično počinje sa radom! 🙂

Čiji savet ti je najviše pomogao u Tibba projektu?

Kada si prvenstveno roditelj, pa tek onda preduzetnik  i nije baš bilo mnogo vremena za biznis savete, više smo slušali sebe i svoje srce. Tibba nije nastala iz želje za novim poslom i zaradom, već  iz sopstvene potrebe i želje da se trudnicama i mamama ponudi nešto što šam mislila da nedostaje našem tržištu. Drago mi je da su to mame prepoznale, počele da nose i vole Tibbu i eto, zahvaljujući njima ja sada imam posao snova. Inače,  više od deset godina sam u svetu medija, pa mi je drago da je konačno došlo vreme da pričam o našem porodičnom poslu, odnosno brendu. Beskrajno sam zahvalna svim ljudima zahvaljujući  kojima sam sada tu gde jesam.

Da li misliš da su današnje tate angažovanije oko dece, i da li ti se ćini da ponekad mame neće neke obaveze da prepuste tatama?

Mame koje „neće da prepusti neke obaveze tatama“ po mom mišljenju nisu mudre žene. 🙂  Šalim se malkice, ali zaista mi nije jasna ta podela.

I mame i tate su roditelji.  A deci su potrebna oba roditelja. 

Imam sreću da pored sebe imam muškarca koji ima slična razmišljanja kao ja i kod nas nema toga ko je angažovaniji.  Ne delimo obaveze, sve je stvar dogovora.

 

fotografija: Petar Đorđević


S obzirom da naš vodič – Moj prvi zalogaj ne čine samo recepti  već u njemu postoji i pregršt drugih saveta, koji je tebi deo najkorisniji?

Moj prvi zalogaj“ imam odavno, mislim da je veoma koristan, a meni je najkorisnija bila tabela namirnica za uvodjenje nemlečne ishrane. Višnja još malo puni godinu dana i na njenom meniju su uglavnom vaši recepti, dok Vuk (2.5)  knjigu lista kao slikovnicu.  Dakle, ako mene pitate – kupovina „Mog prvog zalogaja“ je pun pogodak!

 

Da li ti muž pomaže u kuhinji? Koliko vremena kao porodica provodite u njoj?

Slatko ste nas nasmejali ovim pitanjem. 🙂 Posebno Nemanju. Mislim da bi u našem slučaju pre pitanje glasilo koliko ja njemu pomažem u kuhinji. 🙂  Nije šala. Nemanja je šef naše kuhinje, on obožava da kuva i zaista je talentovan i dobar u tome. A ja sam odličan degustator! 🙂 Sprema za nas najrazličitija jela, a ponekad smisli i svoj recept. Tata ima i pomoćnika Vuka koji mu dosta pomaže iako ima samo 2.5 godine. Njih dvojica baš uživaju provodeći vreme u kuhinji. U poslednje vreme  spremam zdrave slatkiše, torte i kolače na bazi urmi i orašastih plodova, mada ponekad spremim i mafine sa crnom čokoladom i boravnicama ili kolač od jabuka. Volimo da jedemo i uživamo u jelu bilo da je u pitanju slatko ili slano. 🙂

U našoj kući se trudimo da svi jedemo zajedno,  za stolom,  jer i Nemanja i ja mislimo da su obroci ti koji, između ostalog, povezuju porodicu.

 

Da li danas u roditeljstvu postoji nešto što je još uvek tabu i kakav je tvoj stav o tome? 

Nisam sigurna za tabu teme, jer takve ni ne priznajem, mislim da danas o roditeljstvu postoji dosta informacija, teorija, saveta. Za moj ukus možda i previše.  Da me ne shvatite pogrešno, pročitala sam i i dalje čitam i edukujem se na temu roditeljstva, ponekad odem i na zanimljivo predavanje, ali zaista mislim da je važno napraviti selekciju u moru tih sadržaja.

I ono što je najvažnije slušati svoju intuiciju.

Roditeljstvo je nešto najprirodnije i kada se posluša sopstvena intuicija i srce – tu nema greške. A ni tabu tema. 

 

fotografija: Koko Jovanović

 

Koje vam je omiljeno porodično jelo? 

Uh, ovo je baš teško pitanje. Volimo da jedemo različitu kuhinju,  ponekad volimo i da se pošteno počastimo recimo domaćom jagnjetinom  ili home made burgerima. Međutim, ipak prednost  dajemo  kuvanim jelima, ja recimo obožavam grašak. Trenutno je na našem meniju svakog dana obavezna čorba ili supica i salata. Nemanja smišlja razne ukusne recepte sa svežim povrćem, nisam ni znala kako zdrave namirnice mogu lepo da se kombinuju i daju bogat ukus nepcima.   

 

Da li uspevaš da pored svega imaš vremena samo za sebe i kako voliš da ga provodiš?

Trenutno, zbog svih silnih obaveza oko dece , dojenja  i posla baš malo vremena imam samo za sebe. Znam da će se i to promeniti kad malo porastu.  I dalje sam ona stara. Koja voli da ode na masažu, kod kozmetičara,  u pozorište, da se spontano vidi sa prijateljicama…Jedva čekam da se vratim i treningu. Nemanja mi je baš za rođendan poklonio set za plivanje, pa planiram uskoro da krenem na bazen i jako se tome radujem.

Koja je najveća lekcija koju su naučila od dece? (mozda sam malo skrenula sa pitanja, ali eto..:))

Lekcija mi zvuči nekako previše školski,  pre bih rekla da nas deca, pre svega, podsećaju da sreću čine male stvari.

Meni su mi Vuk i Višnja  još više „razmrdali“ sva najlepša, najtananija čula, osećajnost, nežnost, strpljenje…

Od kada sam njihova mama ja sam nekako ispunjena tolikom ljubavlju, da ne mogu to rečima ni da opišem. Roditeljstvo je izazov, važna i odgovorna uloga, nešto najdivnije i najzahtevnije što mi se dogodilo u životu. Aktivno učestvujem u njihovom odrastanju,  zajedno savladavamo sve “lekcije” u različitim situacijama, saznajem mnogo novih stvari o njima i sebi svakog dana. Fascinira me ceo taj prirodan proces. Mnogo volim što sam mama, ta životna uloga  me čini boljom i snažnijom u svakom smislu.

fotografija: Andrija Dimitrijević

 

I za kraj podeli sa nama neke smešne porodične trenutke.

Zamislite samo scenu: lep grčki restorančić, pun kao oko, nas dvoje sa dvoje dece –  radoznali dečak od dve godine koji priča bebećim jezikom i hoće isključivo sam da jede, osmomesečna beba koja se glasno smeje i lupka nogama i rukama, Nemanja koji pokušava Vuku da pomogne da ne napravi totalni haos od stola, ja koja pokušavam da malkice umirim i nahranim Višnju. Naravno, u tom svom haosu nisam ni primetila da je stigla i moja klopa, pa sam sve vreme bila naslonjena grudima na čitaj: PUN TANJIR i tako sam provela nekih desetak minuta.  Ni Nemanja nije primetio šta se dešava. Možete samo zamisliti njegovu reakciju kada sam ustala! Mislim da sam izazvala opšti smeh u restoranu i ja sam se slatko ismejala, stvarno jeste bilo jako smešno. Haljina više nije za nošenje čak ni u kući, eto, ako neko zna čarobni skidač baš velikih masnih fleka, neka se javi. 😀