Znaš ovu scenu. Brokoli na tanjiru. Dete ga gura viljuškom levo, pa desno, pa opet levo. Ti si već bila i avion i voz, i „još jedan za mamu“. Deset minuta kasnije ili ga je pojelo ili nije, a ti si svakako već premorena.
Kad dete neće da jede povrće, većina nas posegne za igrom i nagovaranjem. Ima i drugi način. Sporiji je, da ti odmah kažem. Ali ne troši te ovako. Ako ti se čini da je tvoje dete postalo izbirljivo preko noći, nisi sama, to se dešava mnogim roditeljima.
Nije tvoj posao da ga nateraš da jede
Znam, zvuči čudno kad prvi put čuješ. Ali ovde se sve menja. Ti odlučuješ šta je na stolu, kada se jede i gde. Dete odlučuje da li će jesti i koliko. I to je to. Kad tako podelite posao, prestaješ da se rveš oko nečega što nikad nije ni bilo tvoje da kontrolišeš.
I ne, to ne znači da si odustala. Povrće i dalje ide na sto. Svaki put. Samo što više ne pregovaraš oko njega.
Koliko puta treba ponuditi novo povrće?
Istraživanja pokazuju da detetu nekad treba i 10 do 15 susreta sa novom namirnicom dok je ne prihvati. Ne jedan. Ne tri. Petnaest pa čak i više!
Znači ako si brokoli ponudila tri puta i digla ruke, dete ga nije „odbilo“. Tek ste krenuli. Serviraš ga opet, i opet, i opet. To i jeste ceo posao. Dosadno je, znam.
I mala stvar koja pravi veliku razliku: ponudi malo. Jedan cvetić brokolija, ne gomilu. I uvek pored nečega što dete već rado jede, hleba, pirinča, krompira. Tako obrok ne postaje test, a nova hrana može mirno da stoji sa strane.
Gleda tvoj tanjir, ne sluša tvoje predavanje
Možeš da mu pričaš o vitaminima do sutra. Dete gleda samo jedno: da li ti to jedeš. I kako. Ako jedeš sa izrazom lica „moram, zdravo je“, vidi i to.
Tvoj tanjir radi više od bilo koje priče.
Kreni od onoga što dete već voli da jede
Voli pomfrit? E pa pečeni krompir isečen na štapiće je sledeći korak. Pa onda pečeni batat ili šargarepa, isečeni isto tako, jednako hrskavi. Isti oblik, ista tekstura, nova namirnica.
Voli kukuruz? Probaj grašak ili kuvanu šargarepu, isto su sitni i slatkasti.
Ovo se zove „food chaining“, lanac namirnica, i terapeuti ga koriste upravo zato što je detetu mnogo lakše da napravi mali korak nego veliki skok u potpuno nepoznato.
Pusti ga u kuhinju
Dete koje je samo izabralo tikvicu u prodavnici, ili je pralo šargarepu, ili je slagalo salatu, mnogo lakše će to i probati, jer učestvuje u tome. A kad se hrana samo pojavi ispred njega uz „ajde, jedi“, tog osećaja nema. Ideje kako da mali kuvari pomognu u kuhinji nađi u našem tekstu o tome.
I lizanje se računa
Uspeh nije samo prazan tanjir. Uspeh je i kad dete dodirne novu hranu. Pomiriše je. Stavi je na jezik i ispljune. Da, i to. Svaki taj mali korak je susret sa hranom i vodi ga bliže tome da je jednog dana i pojede.
Samo, to što se računa ne znači da treba da ga slaviš naglas. Bez „bravo, lizao si!“ Primeti ga za sebe. Kad prestaneš da čekaš sve ili ništa, videćeš da napretka ima mnogo više nego što si mislila. Zašto i pohvala za pojedeno može da bude pritisak, pročitaj u tekstu zašto hrana ne sme da bude nagrada ili kazna.
Tvoj domaći
Stavljaj povrće na sto uz svaki obrok, u maloj količini, i nemoj da praviš veliku priču oko toga. Jedi ga i ti, pred detetom. Ne komentariši šta je pojelo, a šta nije. Pusti ga da pipa i istražuje. Zovi ga u kuhinju kad god stigneš. I daj sebi vremena, jer ovo traje mesecima, ne danima.
Bezbednost i kada da se javiš pedijatru
Jedna napomena za najmlađe: kod dece mlađe od tri-četiri godine tvrdo sirovo povrće uvek skuvaj ili iseci prilagođeno uzrastu, zbog rizika od gušenja.
I ako dete jede vrlo mali broj namirnica, gubi na težini ili se oko nove hrane guši, povraća ili uspaniči, to nije faza za strpljenje. To je razlog za razgovor sa pedijatrom.
Poenta
Deca oko kojih nema pritiska za stolom češće na kraju jedu raznovrsnije od dece sa kojima se pregovaralo. Tebi treba malo više strpljenja, to je sve.
Najčešća pitanja: dete neće da jede povrće
Koliko puta treba ponuditi novo povrće detetu?
Detetu nekad treba 10 do 15 susreta sa novom namirnicom pre nego što je prihvati, a ponekad i više. Zato povrće ide na sto uz svaki obrok, u maloj količini, bez pritiska.
Treba li da teram dete da proba povrće?
Ne. Ti biraš šta je na stolu, kada se jede i gde. Dete bira da li će jesti i koliko. Povrće se i dalje servira svaki put, ali bez pregovaranja.
Šta je food chaining?
To je lanac namirnica: kreneš od hrane koju dete već voli i polako se pomeraš ka novoj, sa istim oblikom ili teksturom. Na primer, od pomfrita ka pečenom krompiru, pa ka pečenom batatu ili šargarepi isečenoj na štapiće.
Kada je razlog za odlazak kod pedijatra?
Ako dete jede vrlo mali broj namirnica, gubi na težini, ili se oko nove hrane guši, povraća ili uspaniči, to nije faza za strpljenje nego razlog za razgovor sa pedijatrom.
